Govoriti o stečaj za nekoga je veoma teško zato što je prošao kroz to bolno iskustvo. Tako ja čim sam video temu o stečaju odmah bez ijedne dileme uzeo sam da studiram bolje –KRAJ- jednog privrednog društva. Pitao sam mnogo ljudi koji su bili direktno uključeni u ovu vrstu završetka života jedne privrednog subjekta, a oni odmah se tresu pre nego nesto da kažu o stečaju. Stečaj je krađa, kaže jedan od radnika koji su prošli, pokrali su nas direktori, kaže drugi, ostali smo bez posla imam 50 godina, gde da idem, kažu da naša preduzeća bila u dugovima i da nema para za nas, a to što naša preduzeća duguje nama 36 plata nikoga ne zanima. I kada sam video ta lica ja sam mislio dali Stečajni Postupak toliko loš, ili ga ljudi zloupotrebe.
STEČAJ PRIVREDNOG DRUŠTAVA
-2-
I.1.1 Stečaj se sprovodi nad imovinom pravnog lica radi grupnog namirenja poverilaca stečajnog dužnika unovčenjem njegove imovine i podelom prikupljenih sredstava pov riocima. I.1.2 Likvidacija je postupak okončavanja poslovne delatnosti jednog preduzeća s ciljem njegovog rasturanja i potpunog namirenja poverilaca dužnika. I.1.3 Razlozi za pokretanje stečajnog postupka su: • • • • • ako je preduzeće platežno nesposobno u kontinuitetu 30 (60) dana ako je preduzeće zapalo u totalnu prezaduženost ako preduzeće nije organizovano u skladu sa Zakonom o preduzećima, ako ne obavlja svoju delatnost duže od dve godine ako se osnovni kapital preduzeća smanji ispod minimalnog iznosa određenog Zakonom o preduzećima.
I.1.4 Prethodni postupak Utvrđivanje uslova za pokretanje stečajnog postupka • • Privremeni stečajni upravnik Privremeni odbor poverilaca
I.1..5 Proces stečajnog postupka . Otvaranje stečajnog postupka i pravne posljedice Formiranje stečajne mase Zaključenje stečajnog postupka zbog nedostatka stečajne mase . I.1.6 Zaključenje stečajnog postupka. Zbog prijave nedovoljnosti stečajne mase Unovčenje stečajne mase. Namirenje poverilaca i glavna deoba Poverioci prijavljuju svoja potraživanja Zaključenje stečajnog postupka
STEČAJ PRIVREDNOG DRUŠTAVA
-3-
I.1.7 Pravne posledice otvaranja stečaja
• • • • • •
Stečajni upravnik preuzima upravljanje preduzećem Otpušta se višak radnika Zaključuje Ugovor o delu ili Ugovor o radu sa potrebnim brojem radnika Prebijaju se dugovanja i potraživanja Popis inventara i sastavljanje početnog stečajnog bilansa Sva potraživanja i sve obaveze se smatraju dospelim
Gase se postojeći računi i otvaraju se novi stečajni računi I.1.8 Stečajna masa
• •
Celokupna imovina koja pripada stečajnom dužniku Stečajna masa služi namirenju troškova stečajnog postupka, namirenju stečajnih poverilaca i poverilaca mase
I.1.9 Poverioci koji se odvojeno namiruju
• •
Poverioci sa pravom izlučivanja Razlučni poverioci
I.1.10 Poverioci stečajne mase • • Troškovi stečajnog postupka Dugovi stečajne mase
I.1.11 Stečajni poverioci
• • •
Poverioci viših isplatnih redova Poverioci opšteg isplatnog reda Poverioci nižeg isplatnog reda
STEČAJ PRIVREDNOG DRUŠTAVA
-4-
I.1.12 Unovčenje stečajne mase i namirenje poverilaca
• • • •
Javno nadmetanje /aukcija/ Direktna pogodba Pokretnosti /mašine, vozila i td./ Nepokretnosti /nekretnine/ Poverioci se namiruju po prethodno formiranim isplatnim redovima
I.1.13 Glavna deoba
• •
Ročište za glavnu deobu - stečajni upravnik polaže završni račun i podnosi izveštaj o toku stečaja Neispunjena potraživanja prema stečajnom dužniku poverioci mogu ostvarivati u redovnom izvršnom postupku.
I.1.14 Zaključenje stečajnog postupka • • • • • nakon glavne deobe zbog nedostatka stečajne mase nakon prijave nedovoljnosti stečajne mase obustava stečajnog postupka skraćeni stečajni postupak
I.2 REORGANIZACIJA STEČAJNOG DUŽNIKA
I.2.1 Faze u sprovođenju reorganizacionog plana: • • • Priprema reorganizacije dužnika Prihvatanje i potvrda plana Učinci potvrdjenog plana i nadzor nad ispunjenjem plana
STEČAJ PRIVREDNOG DRUŠTAVA
-5Faza 1. Priprema reorganizacije dužnika • • • • Plan promene pravnog položaja stečajnog dužnika; Plan organizacionih, upravljačkih, finansijskih i tehničkih mera; Izvori finansiranja za primjenu stečajnog plana; Razvrstavanje poverilaca;
Faza 2. Prihvatanje i potvrda plana
• •
Ročište za raspravljanje o planu Glasanje o planu - pravo glasa stečajnih poverilaca
Faza 3. Učinci potvrdjenog plana i nadzor nad ispunjenjem plana
• • •
Rješenje o potvrdi plana Rješenja o zaključenju stečajnog postupka Rješenje stečajnog suda kojim je određen nadzor nad ispunjenjem stečajnog plana
I.3 PROGRAM MERA SOCIJALNE ZAŠTITE I.3.1 Implementatori mera
R.Srbije • • Fond PiO Zavod za zapošljavanje RS
I.3.2 PROGRAM MERA SOCIJALNE ZAŠTITE Radnici
• • • • Uvezivanje staža Zdravstvena zaštita Naknada za nezaposlenost Otpremnine
STEČAJ PRIVREDNOG DRUŠTAVA
-6-
II.ŠIRI OSVRT O STEČAJU I STEČAJNOG SISTEMA II.1. Stečaj i značaj stečajnog sistema
Za stečaj i stečajnu regulativu bi se moglo reći da danas predstavljaju jedne od osnovnih delova savremenih tržišnih sistema a samim tim i pravne regulative kojim se oni regulišu. Danas se ovoj materiji posvećuje značajna pažnja, pogotovo u svetlu reformi koje se vrše u zemljama u tranziciji, a takože je ovo pitanje aktuelno u mnogim azijskim zemljama koje svoju regulativu prilagođavaju savremenim tendencijama u ovoj oblasti. Međutim mora se istaći da problematika stečajanog postupka (Insolvency proceedings) i u zemljama sa dugom tržišnom tradicijom predstavlja dinamičnu oblast u kojoj se traže nova rešenja koja će pratiti trend promena u međunarodnoj ekonomiji. Izuzetan doprinos po tom pitanju daju i brojne međunarodne i nadnacionalne institucije kao što su Svetska banka, Međunarodni monetarni fond, UNCITRAL, Evropska unija i dr. Razvoj stečajnog zakonodavstava, u današnjem smislu, započeo je još u 16. veku u tada najrazvijenijim trgovačkim oblastima Evrope. Prva stečajna pravila u formi Zakona o stečaju su donele gradske vlasti Antverpena, u Holandiji, 1515. godine, koji je tada bio centar svetske trgovine,sa ciljem sprečavanja bekstva dužnika sa teritorije Holandije.1 Zakon koji je donet 1542. godine u Engleskoj prvi je uveo principe na kojima i danas počiva moderno stečajno zakonodavstvo a to su:kolektivno namirenje poverilaca i ravnomerna raspodela imovine dužnika srazmerno potraživanjima poverilaca. Zanimljiv je podatak kako je nastao izraz bankrot. U srednjovekovnoj Italiji trgovcima koji nisu plaćali svoje dugove poverioci su uništavali „klupe“ za trgovanje. Od italijanskog "banca rotta" ili uništena klupa (tezga) dolazi izraz bankrot ili stečaj. Krajem 19. veka i tridesetih godina prošlog veka usled velike depresije, umesto likvidacije stečajnog dužnika kao odgovora na loše ekonomske prilike, javila se ideja reorganizacije stečajnog dužnika koji bi pod određenim uslovima nastavljao sa poslovanjem. Najveći doprinos institucionalizaciji ovog instrumenta, stečajne i uopšte ekonomske politike, dao je Bancruptcy Reform Act donet 1978. godine, sa kasnijim izmenama, u Sjedinjenim Američkim Državama. Poglavlje broj 11. ovog zakona reguliše postupak reorganizacije kao ravnopravan postupku stečajne likvidacije koji je regulisan u poglavlju broj 7. Ovaj zakonski akt dao je impuls i primeni i pravnom regulisanju reorganizacije u privrednim sistemima najvećeg broja zemalja. Reorganizaciji kao mera za sprečavanje stečaja biće cemtralna tema ovog rada. Za početak bi na ovom mestu trebalo dati osnovne definicije stečaja i reorganizacije. Stečaj se najčešće definiše kao “stanje u kome dužnik ne može da izvršava svoje obaveze prema poveriocima i, s druge strane, prinudno izvršenje potraživanja svih poverilaca nad imovinom dužnika, što dovodi do gubljenja pravnog subjektiviteta stečajnog dužnika”. Materijalnofinansijski uslovi (insolventnost) koji za pravnu posledicu imaju otvaranje stečajnog postupka
STEČAJ PRIVREDNOG DRUŠTAVA
-7-
(stečajni razlozi,okidači) su u pravnim sistemima bili različito definisani ali se vremenom vrši i njihovo ujednačavanje. Takav je slučaj i sa našim zakonodavstvom. Stečajni postupak je do sada bio regulisan Zakonom o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji5, a od 2. februara 2005. godine primenjuje se Zakon o stečajnom postupku i Zakon o agenciji za licenciranje stečajnih upravnika7. Iako se u stručnoj javnosti mogu čuti i mišljenja da su i ovi zakoni u pojedinim segmentima nedorečeni i neprecizni oni svakako predstavljaju značajan iskorak ka moderno uređenom stečajnom zakonodavstvu.) određuje pojmove stečajnog postupka, bankrotstva i reorganizacije. Tako stečajni postupak u smislu ovog zakona obuhvata bankrotstvo odnosno reorganizaciju. Pod bankrotstvom se podrazumeva namirenje poverilaca prodajom celokupne imovine stečajnog dužnika, a pod reorganizacijom se podrazumeva namirenje poverilaca, na način i pod uslovima određenim planom reorganizacije. O osnovnim karakteristikama novog zakona kojim se reguliše stečajni postupak u našoj zemlji biće nešto više reči kasnije u toku ovog rada, ali je osnovni zaključak da je jedna od njegovih najvažnijih prednosti potpuno i savremeno regulisanje postupka reorganizacije stečajnog dužnika. Na osnovu napred iznetih definicija ne bi se smelo zaključiti kako je stečajni postupak, i uopšte problem stečaja, nešto što pogađa samo parcijalne delove ekonomskog sistema jedne zemlje. Naprotiv, šire implikacije stečaja na privredu jedne zemlje, zaposlenost, konkurentnost, socijalni položaj stanovništva, proces reformi, fiskalni aparat i sl. zahtevaju da se ovi faktori uzmu u obzir pri kreaciji okruženja i pravila pod kojima se on sprovodi. Organizovana društva su vremenom spoznala potrebu da obezbede sistem pravila i procedura za regulisanje “fenomena“ insolventnosti.10 Interesantno je zapaziti da se on javlja samo u kreditnom sistemu, što je karakteristika modernih tržišta, jer kada bi učesnici na tržištu pribavljali dobra i usluge samo putem gotovine ili trampom tada ne bi postojao dug pa samim tim ni potreba za stečajem. U današnjim uslovima ovo svakako nije slučaj. Značaj stečajnog zakonodavstva se stoga ne može prevideti, niti se razmatranja koja naglašavaju njegov uticaj mogu smatrati preteranim. Postoje mnoga pitanja i nedoumice koje se javljaju u svetskoj praksi i stručnim razmatranjima po pitanju konstrukcije i primene stečajnog zakonodavstva. Na primer, da li bi zakon trebao da promoviše disciplinu, da iz igre izbacuje neefikasne i nekompetentne, ili da bude tolerantniji i na taj način podstiče preduzetnički duh u smislu veće spremnosti da se preuzme rizik? Da li dejstvo zakona treba da ima šire socijalne i društvene efekte ili mu je cilj samo racionalno razrešenje pojedinačnog slučaja? Da li da uzima u obzir efekte koje ima na zaposlenost? Da li da favorizuje van sudske(neformalne) aranžmane ili formalne procese reorganizacije pod okriljem suda? Kako na najbolji način izvršiti balans između procesa likvidacije i reorganizacije? Koliko treba da bude učešće samih sudova u procesu (da nadgledaju zakonitost procesa ili da budu aktivan subjekat u postupku)? Kakva je uloga države? Pitanja ima mnogo a faktora koji utiču na moguće pravilne odgovore još više. Rezultat je mnoštvo mišljenja i nemogućnost izrade i formulisanja jedinstvenog koncepta i modela stečajnog zakona.
STEČAJ PRIVREDNOG DRUŠTAVA
-8-
U literaturi i stručnim raspravama se često pokreće pitanje da li je određeni stečajni sistem više naklonjen dužniku ili poveriocima (pro-debtor ili pro-creditor), i pri tome se navode osnovne karakteristike jednog ili drugog sistema, na primer pitanje reorganizacije ili položaja obezbeđenih prava potraživanja privilegovanih poverilaca. Medutim ta rasprava gubi na značaju jer dolazi polako do ujednačavanja regulative među državama a isto tako u praksi se retko javljaju čista rešenja. Tako se na primer za zakonsko favorizovanje reorganizacije može reći da predstavlja naklonost ka dužniku ali odredbe koje određuju da plan reorganizacije usvajaju poverioci relativizuju tu konstataciju i uvode balans u ovoj oblasti. Koji su generalni ciljevi stečajne regulative? U prvom redu je to da uvede sigurnost na tržištu i kreditnom sistemu, odnosno da promoviše strogu finansijsku disciplinu. Poverenje u institucije sistema koje se javlja kao rezultat uverenja da će sva potraživanja na kraju biti naplaćena, bilo redovnim putem ili kroz neki od vidova stečajnog postupka, je osnova normalnog funkcionisanja tržišta. Ali ne samo to, na ovaj način se stvaraju uslovi za ekonomski rast, priliv investicija, funkcionisanje fiskalnog sistema i sl. Da bi se to postiglo stečajni postupak mora biti efikasan i brz. Takođe, mora da u najvećoj meri spreči razne vrste zloupotreba i eliminiše korupciju. Promovisanje principa neutralnosti, što znači da na isti način tretira sve privredne subjekte (bez obzira na vrstu,veličinu i poreklo kapitala), mora biti ugrađeno u osnove zakona kojim se reguliše stečajni postupak. Da bi svi oni koji se nalaze na tržištu ili su potencijalni ulagači mogli da znaju šta ih očekuje i u krajnjoj liniji mogli da predvide rizik koji nosi poslovanje, stečajni postupak u tom smislu treba da bude predvidljiv i dosledno sprovođen, ali takođe i u dovoljnoj meri fleksibilan. Fleksibilnost se ogleda u mogućnosti izbora i dogovora ali i u pogledu broja mogućnosti koje su dostupne stranama kada se u bilo kojoj ulozi nađu u stečajnom procesu. Uvođenje mogućnosti reorganizacije i mnoštvo varijanti koje su u tom procesu dozvoljene je način za postizanje tog cilja. Sve to u krajnjoj liniji dovodi do najvažnijeg cilja a to je zaštita i maksimiranje vrednosti. Moglo bi se takođe reći da stečaj tako postaje jedan od bitnih faktora za razvoj korporativnog upravljanja. Kod praktične primene propisa o stečaju situacija se dodatno komlikuje. Od početnog gledišta da se na jednoj strani nalazi dužnik a na drugoj poverioci, posmatranjem konkretnog slučaja u kome je stečajni dužnik jedno relativno veliko akcionarsko društvo, broj uključenih i zainteresovanih strana se značajno povećava. Na strani dužnika se javlja menadžment (uprava), akcionari (vlasnici) i zaposleni. Njihova gledišta i očekivanja ne moraju obavezno da se razlikuju, ali je to sa obzirom na različit položaj i posledice koje mogu trpeti u toku stečajnog postupka veoma moguće. Menadžment želi da nastavi sa radom u istom sastavu, tako da je uglavnom zainteresovan za proces reorganizacije (pre neformalan nego formalan), koji neće zadirati u njihovu sadašnju poziciju. Zaposleni žele da sačuvaju radna mesta, tako da bilo koji vid procesa reorganizacije za njih nije podjednako dobar. Mere koje podrazumevaju značajnu redukciju obima poslovanja i smanjenje broja zaposlenih svakako nisu u njihovom interesu.
STEČAJ PRIVREDNOG DRUŠTAVA
-9-
Svakako je značajan faktor i sam položaj zaposlenih prilikom formalnog otvaranja stečajnog postupka. Neke zemlje su donele posebne zakonske propise koji regulišu ovu materiju. Pozicije akcionara mogu se dosta međusobno razlikovati u zavisnosti od njihove veličine (mali, veliki, većinski) i uključenosti u sam process upravljanja privrednim društvom. Na strani poverilaca različitost interesa, želja i očekivanja može biti još veća i prisutnija. Oni se međusobno mogu razlikovati po veličini (finansijskoj moći), po tome da li su njihova potraživanja obezbešena ili ne, po visini potraživanja, kao i po tome na kom osnovu su potraživanja nastala. Razlučni poverioci čija su potraživanja obezbeđena (collateral) su uglavnom zainteresovani za njihovu što bržu realizaciju, oni bez obezbeđenja za likvidaciju (kroz stečajni postupak) ili prodaju privrednog društva kao celine (going concern value) ili možda za nastavak poslovanja kroz reorganizaciju ako će to dovesti do realizacije pune vrednosti njihovih potraživanja. Komercijalni poverioci (kupci i dobavljači), za razliku od na primer banaka, češće imaju interes da stečajni dužnik nastavi sa radom jer to možda u većoj meri utiče na njihovo poslovanje nego sudbina pojedinačnog potraživanja. Sledeća zainteresovana strana je svakako država koja delujući posredno kroz pravosudni sistem a neposredno kroz zakonodavnu aktivnost i regulatorna tela, čiji je osnivač (agencije), nastoji da očuva opšti društveni interes, stabilnost i sigurnost pravnog i ekonomskog sistema, ubrza razvoj i reforme, ostvari nesmetan priliv budžetskih sredstava i sl. Takva tendencija postoji i kod nas, jer se izmenama Zakona o privatizaciji1 uvodi mogućnost da Agencija za privatizaciju preuzme ulogu stečajnog upravnika kod privrednih društava sa većinskim društvenim kapitalom. Na kraju ne treba zaboraviti ni interes lokalne samouprave u celom postupku (opštine i regioni). Čest je slučaj uopšte u zemljama u tranziciji, pogotovo u manjim okalnim sredinama, da je jedno privredno društvo (preduzeće) glavni izvor zaposlenosti i budžetskih prihoda. Likvidacija i prestanak postojanja takvog privrednog subjekta može da ima ogromne socijalne posledice u toj sredini. Sve što je napred rečeno dovoljno sugeriše sa kakvom pažnjom treba pristupiti izgradnji stečajne regulative. Po rečima Joseph-a Stigliz-a ne postoji ni u ovoj oblasti tzv. “Pareto optimum”, termin poznat u ekonomskoj teoriji kao, najprostije rečeno, stanje odnosno rešenje koje bi bilo idealno i prihvatljivo za sve. Treba uzeti u obzir takođe i tradiciju i osobine same sredine (kolektivizam ili individualizam) jer bi bukvalno prenošenje rešenja i odredbi, koje se primenjuju na razvijenim tržištima, bilo praktično nesprovodljivo ili bi izazvalo i veće štetne posledice. Zakonsko regulisanje stečajnog postupka, međutim, nije samo po sebi dovoljno da razreši sve navedene protivurečnosti i da obezbedi nesmetano funkcionisanje privrednih kretanja u jednoj zemlji. Potreban je institucionalni i regulatorni okvir da bi sistem bio efikasan. Neke od zemalja koje su dosta poodmakle u sprovođenju ekonomskih reformi, na primer Češka, uviđaju potrebu da unapređuju ne samo zakon o stečajnom postupku nego i svu ostale regulativu, instucije, registre,tržište kapitala i sl. kako bi prevazišli probleme koji se u praksi javljaju. Na prvom mestu neophodan je snažan, nezavisan i efikasan pravosudni aparat. Takođe, ne treba izgubiti iz vida da je stečajna regulativa samo jedan od elemenata pravnog sistema koji utiče na poslovanje preduzeća.
STEČAJ PRIVREDNOG DRUŠTAVA
- 10 -
Zbog toga je neophodna primena novih zakonskih rešenja iz oblasti statusnog prava (Zakon o privrednim društvima), materiju koja reguliše registraciju privrednih subjekata, tržište hartija od vrednosti, privatizaciju, platni promet, zakonsko regulisanje primene međunarodnih računovodstvenih standarda (MRS), založno pravo, dovođenje u red zemljišnih knjiga i dr. Isto tako neophodna je izrada novih propisa kojima se regulišu izvršni i parnični postupak. Na stečajni postupak se, inače, shodno primenju propisi kojima se reguliše parnični postupak. Primena novih propisa zahteva i ljude koji bi ih sprovodili, te je stoga preko neophodna profesionalizacija kadrova koji bi se bavili poslom stečajnih upravnika. To je kod nas učinjeno uporednim donošenjem Zakona o stečajnom postupku i Zakona o agenciji za licenciranje stečajnih upravnika. Naravno da donošenje samog zakona ne rešava samo po sebi problem već je neophodna i njihova dosledna primena. Finansijski položaj preduzeća u mnogome je određen merama države u oblasti monetarne i fiskalne politike. One u velikoj meri mogu da olakšaju ili otežaju poslovanje preduzeća. Naravno, ne sme se izgubiti iz vida da se prilagođavanje ovih mera ne sme vršiti zbog “dnevnih” ili kratkoročnih potreba, već one treba da budu rezultat dugoročne strategije ekonomskog razvoja. Samo jedan primer je dovoljan za to. Politika kamatnih stopa, kojom upravlja centralna monetarna institucija utiče na obim zaduživanja privrednih subjekata. Ako su one u jednom periodu održavane na relativno niskom nivou rezultat je veće finansiranje iz kreditnih izvora, ali ako posle toga dođe do velikog skoka kamatnih stopa (a najčešće se pri tom menjaju i kamatne stope na postojeći dug) dolazi do prezaduženosti koja na početku nije mogla biti predviđena. Kao posledica toga, u inače teškim ekonomskim uslovima, insolventnost a samim tim i stečaj postaju realna pretnja. Svakako ne sme se izgubiti iz vida i uticaj inflacije na vrednost i aktive i pasive u bilansu, moguće stvaranje pogrešne slike o finansijskom položaju preduzeća kao i direktan uticaj na sam stečajni postupak. Svi napred nabrojani faktori i elementi utiču na efikasnu primenu stečajnog zakonodavstva sa naravno najvećim akcentom na sam stečajni zakon. Međutim, nije svaki model stečajnog zakona podjednako dobar u svim društveno-ekonomskim uslovima. I kada se donese nov zakon o stečaju sa svim ostalim zakonima, odnosno kada se u najvećoj meri uspostavi pravna regulativa i institucionalni okvir to opet ne znači da će primena tih propisa biti efikasna i u krajnjoj liniji imati pozitivne posledice. Potrebno je uzeti u obzir u kolikoj meri su kretanja u ekonomiji jedne zemlje u skladu sa modernim tržišnim ponašanjem, jer primena zakonskih rešenja po uzoru na razvijene zemlje, u uslovima kada ne postoje tržišna svest i ponašanje, može imati veoma negativne efekte. Impulsi koje novi zakoni i ostali propisi daju kao i njihov preventivan uticaj u takvom okruženju biće deformisani. Takođe, kada se nalazimo u situaciji kada je najveći deo kapitala državnog (društvenog) porekla i kada postoje ogromni nagomilani dugovi među preduzećima i prema državi tada bi striktna primena stečajnih propisa u jednom momentu “ugasila” najveći deo privrede. Nije potrebno naglašavati kakav bi to efekat imalo na zaposlene i na socijalni aspekt uopšte.
STEČAJ PRIVREDNOG DRUŠTAVA
- 11 -
Neophodno je dakle ubrzano sprovoditi proces svojinske transformacije, kako bi kapital dobio titulara, a država sa druge strane treba da pristupi sanaciji i reorganizaciji velikih sistema, reprogramiranju ili otpisivanju dugova i sl. Mnoge države su sprovodile takve posebne programe koji su na prvi pogled u suprotnosti sa osnovnim principima savremene privrede ali su neophodan preduslov da se subjekti privređivanja osposobe za tržišnu utakmicu. Tek tada će primena novih propisa imati svoju svrhu i dati očekivane rezultate. Kada privatizacija putem prodaje nije moguća, što je čest slučaj kada su preduzeća odavno izgubila tržište i poslovnu perspektivu, tada se skoro jedini izlaz nalazi u stečaju. To je način da se zarobljena aktiva, barem ono što je preostalo, upotrebi na produktivniji način to jest kao osnova za nove poslovne poduhvate. Stečaj se često pogrešno shvata kao definitivan kraj, što je pogrešno, jer ponekad se samo tim putem može doći do novog vlasnika, svežeg kapitala, novog proizvodnog programa i šanse za oporavak. Sa tim u vezi treba polako menjati usađene poglede i svest koje ljudi imaju o stečaju. On se u velikoj meri doživljava kao sramota, kao isključiva krivica menadžmenta a ponekad i kao krivično delo. Neki autori govore stoga o potrebi za ”destigmatizacijom” stečaja. Same zakonske posledice koje se javljaju otvaranjem stečajnog postupka treba da budu dovoljan podstrek da se on izbegne, ako je to moguće, ili uđu u proces reorganizacije sa svim aspektima i mogućnostima koje ona nudi. Na kraju ovog dela rada treba reći koja su danas aktuelna pitanja u svetu u ovoj oblasti. Zemlje u procesu tranzicije različitom brzinom prilagođavaju svoje propise o stečaju svetskim trendovima i rešenjima. O generalnim aspektima tog procesa je bilo reči. Na području Evropske Unije danas se uglavnom bave problemom stečaja privrednih subjekata koji svoje poslovanje vrše na teritoriji više zemalja članica unije kao i van nje (cross-border insolvency proceedings). Tu se postavljaju pitanja tzv. primarnih i sekundarnih stečajnih postupaka, zatim određivanje “centra glavnih interesa” kao mesta gde privredno društvo obavlja najveći deo svojih aktivnosti, nadležnosti nacionalnih sudova i međusobnog odnosa različitih nacionalnih pravnih sistema. Tim pitanjem se posebno bavi Pravilo saveta 1346/2000/EZ o stečajnom postupku, ali i druge institucije (UNCITRAL). U SAD-u se trenutno razmišlja o modernizaciji poglavlja broj 11. kojim se reguliše reorganizacija kako bi se povećao nezadovoljavajuće mali broj uspešnih postupaka i bolje regulisali tzv. prepakovani (neformalni, vansudski) procesi. Može se reći da je problematika stečajnih postupaka i stečajne regulative danas postala ponovo aktuelna kako u zemljama u traniziciji tako i zemljama sa tradicionalno razvijenim tržišnim sistemom. Razlozi za to su različiti, faktori od uticaja isto tako ali se može reći da je cilj jedinstven.
PREŠEVO – JANUAR 2008
STEČAJ PRIVREDNOG DRUŠTAVA
- 12 -
ZAKLJUČAK
Ja tokom studiranja ove teme video sam da pravni postupci i to kako se radi imaju veliku razliku. Ja sam primetio da zakon nije loš,štečaj treba praviti što pre,znači ne čekati da preduzeće platežno bude nesposobno u kontinuitetu 60 dana,nego posle 30 dana da počnu stečajnu postupak,znači ne treba čeka da privredni subjekt uđe još dublje u dugovima,a da radnicima ne primada ni štraf od stečajne mase. Analizirao sam i mnogo stečajni postupke u R.Srbiji i primetio sam obezvređivanje kapitala privrednog subjekta,tako što obogaćeni su stečajni sudije i direktori firme,a radnici prave samoubistvo od bede i od lošeg života,i spravom su pitali:
JEL IMA DRŽAVU,ILI DRŽAVA NAMA KRADE TO ŠTO NAM PRIPADA PREKO SVOJIH PRAVNIH ORGANA?
Нема коментара:
Постави коментар