S druge strane, ti isti propagatori tržišnog neoliberalizma primaju zarade iz budžeta ili su se prikačili na taj isti budžet kao instituti, službe, agencije, konsultantske kuće, paradržavna tela itd., te van tržišta uživaju u stečenim privilegijama, iz para poreskih obveznika, a kada su, eventualno na tržištu, svojim stavovima i radom udvaraju se krupnom kapitalu koji ih takođe finansira.
Neprekidnom trgovinom na »slobodnom« tržištu i zaradom na razlici u ceni bave se sada novopečeni bogataši, mešetari, trgovci, berzanski posrednici, ljudi na margini društva, oni iz kriminalnog miljea. Predmet njihovog interesovanja nije upotrebna vrednost nekog proizvoda, nepokretnosti ili preduzeća, već njihova tržišna vrednost. U jednoj fazi razmišljaju o tome šta bi mogli da kupe (ili pronevere, odnosno ukradu). U drugoj fazi im je preokupacija kako bi mogli dobro da unovče ono što trenutno imaju u posedu. U trećoj fazi – kako da investiraju novac da bi zaradili u narednom kupoprodajnom ciklusu. Ovakvim ponašanjem ulazi se u začarani krug društvene, duhovne i moralne bede ali materijalnog blagostanja za pojedince koji se time bave. U tom krugu za celu društvenu zajednicu nema napretka. Nažalost, ova kupoprodajna manija uzima sve više maha, te se širi i među radnicima i građanstvom sa kobnim posledicama za budućnost.
Koliko vredimo
Radnici, kao novopečeni akcionari, nastoje u prvom redu da utvrde koliko vrede akcije koje su stekli u procesu privatizacije. Pri tom je prisutno pogrešno uverenje da tržišna cena akcije zavisi od vrednosti imovine koju jedno akcionarsko društvo ima, te se vrše razne procene vrednosti imovine društva, radi utvrđivanja vrednosti akcija. U uslovima tržišne privrede, kada akcionarsko društvo nije pred stečajem ili likvidacijom to, međutim, nije tako. Realna tržišna vrednost akcija u redovnim okolnostima predstavlja kapitaliziranu dividendu po opštoj bankarskoj kamatnoj stopi. Cena akcije se tada dobija stavljanjem u odnos ostvarene dividende sa kamatnom stopom. Tako se dolazi do iznosa koji, uložen u banku, daje kamatu u visini dividende na taj iznos. Na primer, ako je dividenda po jednoj akciji 10 evra a bankarska kamatna stopa 5%, tržišna cena akcije bi bila (10:5)x100=200 evra. Ovaj iznos uložen u banku daje kamatu od 10 evra godišnje, koliko je i visina dividende. To je cena akcije na stabilnom tržištu, sa konstantnim stopama prinosa, na kojem se može govoriti o sigurnosti uloga.
U našim uslovima, međutim, dividende po pravilu nema. U ovakvim okolnostima se može govoriti samo o špekulativnoj ceni akcije, o ceni koju akcija može ostvariti u budućnosti, u nekom narednom trenutku kada akcionarsko društvo bude ostvarivalo prihod u vidu dividende. Takva cena akcije, koja se ne zasniva na profitu, odnosno na dividendi, uključuje u sebe samo neto vrednost imovine akcionarskog društva. Potencijalni kupac paketa akcija društva, koji država ili radnici nude na prodaju, polazi upravo od te špekulativne cene akcija zasnovane na mogućoj budućoj dividendi, ili od vrednosti nepokretnosti i drugih osnovnih sredstava društva, u slučaju njihove planirane prodaje i likvidacije društva. Procenom vrednosti imovine, radi utvrđivanja cene akcija društva, radnici prihvataju mogućnosti da će novi većinski vlasnik prodati imovinu društva kako bi povratio uloženi kapital i zaradio, tj. dozvoljavaju i tu mogućnost, jer procenu vrednosti imovine vrše upravo da bi dokazali da i plaćanjem veće cene akcija novi vlasnik može zaraditi. S druge strane, međutim, radnici ne uzimaju u obzir da će, u tom slučaju, oni ostati bez posla, što je logična posledica rasprodaje imovine društva. Naravno, kupac može biti zainteresovan i samo za uklanjanje konkurenta i preuzimanje tržišta, u kom slučaju radnici koji su prodali svoje akcije takvom kupcu kao većinskom vlasniku takođe ostaju bez posla.
Akcije, međutim, daju i druga prava, a ne samo pravo raspolaganja tom hartijom od vrednosti. Bez vršenja tih drugih prava tržišne vrednosti akcije u stvari ne bi ni bilo. Ta
da se bore za svoja prava, kao i dabudu članovi zajednice koju predstavlja radnički i akcionarski kolektiv. Gledajući dugoročno, akcije radnicima vrede sve dok ih drže u svom posedu, jer na osnovu njih obezbeđuju sigurnost radnog mesta, zaradu, a u krajnjoj liniji i profit, odnosno dividendu. Prodajom akcija sve to mogu izgubiti, a ostvariti samo kratkoročno zadovoljstvo u povećanoj potrošnji po osnovu dobijene cene za akcije.
U našim uslovima, međutim, dividende po pravilu nema. U ovakvim okolnostima se može govoriti samo o špekulativnoj ceni akcije, o ceni koju akcija može ostvariti u budućnosti, u nekom narednom trenutku kada akcionarsko društvo bude ostvarivalo prihod u vidu dividende. Takva cena akcije, koja se ne zasniva na profitu, odnosno na dividendi, uključuje u sebe samo neto vrednost imovine akcionarskog društva. Potencijalni kupac paketa akcija društva, koji država ili radnici nude na prodaju, polazi upravo od te špekulativne cene akcija zasnovane na mogućoj budućoj dividendi, ili od vrednosti nepokretnosti i drugih osnovnih sredstava društva, u slučaju njihove planirane prodaje i likvidacije društva. Procenom vrednosti imovine, radi utvrđivanja cene akcija društva, radnici prihvataju mogućnosti da će novi većinski vlasnik prodati imovinu društva kako bi povratio uloženi kapital i zaradio, tj. dozvoljavaju i tu mogućnost, jer procenu vrednosti imovine vrše upravo da bi dokazali da i plaćanjem veće cene akcija novi vlasnik može zaraditi. S druge strane, međutim, radnici ne uzimaju u obzir da će, u tom slučaju, oni ostati bez posla, što je logična posledica rasprodaje imovine društva. Naravno, kupac može biti zainteresovan i samo za uklanjanje konkurenta i preuzimanje tržišta, u kom slučaju radnici koji su prodali svoje akcije takvom kupcu kao većinskom vlasniku takođe ostaju bez posla.
Akcije, međutim, daju i druga prava, a ne samo pravo raspolaganja tom hartijom od vrednosti. Bez vršenja tih drugih prava tržišne vrednosti akcije u stvari ne bi ni bilo. Ta
| druga prava su pravo na dividendu, kao imovinsko pravo, ali i pravo na upravljanje i na informisanje o poslovnim performansama društva, kao lična prava. Uspešno vršenje ličnih prava radnicima, kao akcionarima, donosi profit, obezbeđuje im sigurnost radnog mesta, kao i opstanak društva, odnosno firme. Odnos prema ovim pravima pokazuje koliko radnicima znače firma i radno mesto koje imaju, u kojoj meri su radnici međusobno solidarni, da li su spremni da se udruže i |  |
»Salto mortale«
Kupoprodaja robe, kao njen »salto mortale«, dovodi do suštinskih promena u sudbini robe i u njenoj nameni. Kroz »salto mortale«, tj. kroz čin prodaje, roba menja vlasnika, a namere novog vlasnika robe mogu biti dijametralno suprotne od onih koje je imao prethodni vlasnik. Isti je slučaj i kod prodaje kontrolnog paketa akcija nekog društva. S aspekta radnika akcionara činom prodaje akcija oni prestaju da budu vlasnici i svoju budućnost prepuštaju u tuđe ruke. Ne može se znati koji su budući planovi novog vlasnika, i zašto on kupuje firmu. Nakon prodaje to društvo stoga može preći iz faze stabilnosti u fazu turbulencija, poslovne krize, otpuštanja radnika, pa i stečaja i likvidacije.
Prodajom akcija radnici izlaze iz zajednice akcionara u društvu i smanjuju, pa čak i otklanjaju mogućnost da preostali manjinski akcionari mogu vršiti neka svoja prava. Jer, sa 5% akcija se može podneti tužba za naknadu štete pričinjenu društvu protiv članova uprave koji su povredom svojih dužnosti prouzrokovali štetu privrednom društvu. Sa 10% akcija se može sazvati vanredna skupština akcionara ili zahtevati da se u dnevni red redovne skupštine uvrste do dva nova pitanja, odnosno dve nove tačke dnevnog reda. S odgovarajućim procentom akcija (zavisno od broja članova upravnog odbora), kumulativnim glasanjem, manjinski akcionari biraju svog člana u upravnom odboru. Sa 20% akcija, odnosno osnovnog kapitala, može se izdejstvovati izbor stručnog poverenika radi pregleda finansijskih izveštaja i poslovnih knjiga društva u poslednje tri godine. Sa 20% akcija osnovnog kapitala može se, putem suda, naložiti prestanak društva ili druge mere radi zaštite prava manjinskih akcionara, sve do izdvajanja dela imovine društva u visini uloga koji pripada manjinskim akcionarima. Sa 51% akcija, a u nekim situacijama i s manjim procentom akcija, preuzima se kontrola, odnosno upravlja društvom. Stoga, prilikom prodaje svojih akcija radnici akcionari treba da budu svesni da time smanjuju mogućnost ili onemogućuju ostale akcionare da vrše neka od kolektivnih akcionarskih prava. Usled prodaje akcija od strane nekih radnika akcionara dolazi i do situacije da preostali manjinski akcionari, čak i kad bi hteli, više ne mogu zaštiti ni interese zaposlenih koji su prodali svoje akcije. Stoga, prodajom svojih akcija radnik akcionar ne samo što prestaje da bude solidaran s ostalim akcionarima, već ugrožava i svoj položaj u akcionarskom društvu, odnosno svoje zaposlenje.
S druge strane, povlačenjem radnika iz akcionarskog statusa i neki eksterni vlasnici mogu izgubiti osećaj sigurnosti uloga, odnosno poverenje u upravljačku strukturu društva. Tu se u prvom redu radi o penzionisanim radnicima društva koji poseduju njegove akcije i koji se, u vršenju vlasničkih prava, po pravilu udružuju sa zaposlenim radnicima akcionarima kao prirodnim saveznicima. Takođe, neki drugi eksterni investitori sa više poverenja ulažu u društva koja, u svojoj strukturi kapitala, imaju i određeni procenat akcionarstva zaposlenih.
Treba posebno imati u vidu da, kod prodaje pojedinačne akcije, ili paketa akcija od strane zaposlenih radnika kao akcionara, na tržištu, van privatizacionog procesa, kupac tog paketa akcija nema više ograničenja karakterističnih za proces privatizacije. Ne postoji više obaveza investiranja u društvo, obaveza prihvatanja socijalnog programa, obaveza održavanja kontinuiteta proizvodnje na određenom nivou, nema zabrane otpuštanja radnika. Nakon prodaje dela manjinskog paketa akcija, zaposlenima se mogu smanjiti akcionarska prava koja vrše kolektivno. Međutim, nakon prodaje celog kontrolnog paketa akcija, radnici su prepušteni u potpunosti volji novog većinskog vlasnika.
Težnja radnika da što pre, naravno pod što povoljnijim uslovima, prodaju akcije svog preduzeća koje poseduju, može ukazati i na nepoverenje radnika u poslovne perspektive i budućnost preduzeća, kao i na nespremnost da se, kao suvlasnici odnosno akcionari, suoče sa poslovnim izazovima koji očekuju preduzeće. I potencijalni investitori, u toj situaciji, mogu postaviti sebi pitanje zbog čega bi ulagali u firmu u čije uspešno poslovanje ne veruju ni sami njeni radnici, odnosno kakvo zalaganje na poslu mogu očekivati od tih istih radnika, koji su olako rasprodali svoje suvlasništvo, odnosno svoje akcije.
Prodajom akcija radnici izlaze iz zajednice akcionara u društvu i smanjuju, pa čak i otklanjaju mogućnost da preostali manjinski akcionari mogu vršiti neka svoja prava. Jer, sa 5% akcija se može podneti tužba za naknadu štete pričinjenu društvu protiv članova uprave koji su povredom svojih dužnosti prouzrokovali štetu privrednom društvu. Sa 10% akcija se može sazvati vanredna skupština akcionara ili zahtevati da se u dnevni red redovne skupštine uvrste do dva nova pitanja, odnosno dve nove tačke dnevnog reda. S odgovarajućim procentom akcija (zavisno od broja članova upravnog odbora), kumulativnim glasanjem, manjinski akcionari biraju svog člana u upravnom odboru. Sa 20% akcija, odnosno osnovnog kapitala, može se izdejstvovati izbor stručnog poverenika radi pregleda finansijskih izveštaja i poslovnih knjiga društva u poslednje tri godine. Sa 20% akcija osnovnog kapitala može se, putem suda, naložiti prestanak društva ili druge mere radi zaštite prava manjinskih akcionara, sve do izdvajanja dela imovine društva u visini uloga koji pripada manjinskim akcionarima. Sa 51% akcija, a u nekim situacijama i s manjim procentom akcija, preuzima se kontrola, odnosno upravlja društvom. Stoga, prilikom prodaje svojih akcija radnici akcionari treba da budu svesni da time smanjuju mogućnost ili onemogućuju ostale akcionare da vrše neka od kolektivnih akcionarskih prava. Usled prodaje akcija od strane nekih radnika akcionara dolazi i do situacije da preostali manjinski akcionari, čak i kad bi hteli, više ne mogu zaštiti ni interese zaposlenih koji su prodali svoje akcije. Stoga, prodajom svojih akcija radnik akcionar ne samo što prestaje da bude solidaran s ostalim akcionarima, već ugrožava i svoj položaj u akcionarskom društvu, odnosno svoje zaposlenje.
S druge strane, povlačenjem radnika iz akcionarskog statusa i neki eksterni vlasnici mogu izgubiti osećaj sigurnosti uloga, odnosno poverenje u upravljačku strukturu društva. Tu se u prvom redu radi o penzionisanim radnicima društva koji poseduju njegove akcije i koji se, u vršenju vlasničkih prava, po pravilu udružuju sa zaposlenim radnicima akcionarima kao prirodnim saveznicima. Takođe, neki drugi eksterni investitori sa više poverenja ulažu u društva koja, u svojoj strukturi kapitala, imaju i određeni procenat akcionarstva zaposlenih.
Treba posebno imati u vidu da, kod prodaje pojedinačne akcije, ili paketa akcija od strane zaposlenih radnika kao akcionara, na tržištu, van privatizacionog procesa, kupac tog paketa akcija nema više ograničenja karakterističnih za proces privatizacije. Ne postoji više obaveza investiranja u društvo, obaveza prihvatanja socijalnog programa, obaveza održavanja kontinuiteta proizvodnje na određenom nivou, nema zabrane otpuštanja radnika. Nakon prodaje dela manjinskog paketa akcija, zaposlenima se mogu smanjiti akcionarska prava koja vrše kolektivno. Međutim, nakon prodaje celog kontrolnog paketa akcija, radnici su prepušteni u potpunosti volji novog većinskog vlasnika.
Težnja radnika da što pre, naravno pod što povoljnijim uslovima, prodaju akcije svog preduzeća koje poseduju, može ukazati i na nepoverenje radnika u poslovne perspektive i budućnost preduzeća, kao i na nespremnost da se, kao suvlasnici odnosno akcionari, suoče sa poslovnim izazovima koji očekuju preduzeće. I potencijalni investitori, u toj situaciji, mogu postaviti sebi pitanje zbog čega bi ulagali u firmu u čije uspešno poslovanje ne veruju ni sami njeni radnici, odnosno kakvo zalaganje na poslu mogu očekivati od tih istih radnika, koji su olako rasprodali svoje suvlasništvo, odnosno svoje akcije.
 | |
| Mohora Doru | |
Нема коментара:
Постави коментар