Zakon o radu garantuje zaposlenom pravo na minimalnu zaradu, koja se
utvrđuje za standardni učinak i puno radno vreme, tj. radno vreme koje
se izjednačava sa punim radnim vremenom, odlukom Socijalno-ekonomskog
saveta, odnosno Vlade Republike Srbije, koja se donosi po pravilu
šestomesečno i objavljuje u "Službenom glasniku". Minimalna zarada može
da se isplati samo ako je utvrđena ugovorom o radu.
Pošto se isplaćuje za puno radno vreme i standardni radni učinak, ona može biti viša ili niža od propisane: ako zaposleni ne ostvari standardni učinak prema utvrđenim kriterijumima ili nije radio puno radno vreme, poslodavac može da isplati nižu zaradu od zvanično utvrđene i objavljene; kada se steknu uslovi za isplatu uvećane zarade, kao što su noćni i prekovremeni rad ili rad za praznik, zaposleni ima pravo na isplatu većeg iznosa minimalne zarade od propisanog. Radni učinak se određuje na osnovu kvaliteta i obima obavljenog posla, kao i odnosa zaposlenog prema radnim obavezama. Elementi za obračun i isplatu zarade utvrđuju se opštim aktom poslodavca ili ugovorom o radu. Od ispunjenosti tih elemenata zavisi da li će doći do isplate propisane ili umanjene zarade.
Takođe, do umanjenja može doći i ako zaposleni ne provede na poslu puno radno vreme. Ukoliko zaposleni ostvari standardni učinak i provede na radu puno radno vreme, poslodavac ne može da mu isplati zaradu nižu od propisanog minimuma, ali ga ova odredba ne sprečava da, ako ima finansijskih mogućnosti, isplati višu minimalnu zaradu od propisane. Za slučaj da poslodavac kasni sa isplatom minimalne zarade, zakon je predvideo da isplata bude u visini propisanoj za mesec u kome se vrši isplata.
Od minimalne zarade treba razlikovati pravo pripravnika na zaradu najmanje u visini 80 odsto osnovne zarade za poslove za koje je zaključio ugovor o radu. Takođe, u slučaju da dođe do prekida rada bez krivice i volje zaposlenog, njemu pripada naknada zarade najmanje u visini prosečne zarade u prethodna tri meseca, koja ne može biti manja od minimalne zarade i ne može se isplaćivati duže od 45 radnih dana u kalendarskoj godini.
Pošto se isplaćuje za puno radno vreme i standardni radni učinak, ona može biti viša ili niža od propisane: ako zaposleni ne ostvari standardni učinak prema utvrđenim kriterijumima ili nije radio puno radno vreme, poslodavac može da isplati nižu zaradu od zvanično utvrđene i objavljene; kada se steknu uslovi za isplatu uvećane zarade, kao što su noćni i prekovremeni rad ili rad za praznik, zaposleni ima pravo na isplatu većeg iznosa minimalne zarade od propisanog. Radni učinak se određuje na osnovu kvaliteta i obima obavljenog posla, kao i odnosa zaposlenog prema radnim obavezama. Elementi za obračun i isplatu zarade utvrđuju se opštim aktom poslodavca ili ugovorom o radu. Od ispunjenosti tih elemenata zavisi da li će doći do isplate propisane ili umanjene zarade.
Takođe, do umanjenja može doći i ako zaposleni ne provede na poslu puno radno vreme. Ukoliko zaposleni ostvari standardni učinak i provede na radu puno radno vreme, poslodavac ne može da mu isplati zaradu nižu od propisanog minimuma, ali ga ova odredba ne sprečava da, ako ima finansijskih mogućnosti, isplati višu minimalnu zaradu od propisane. Za slučaj da poslodavac kasni sa isplatom minimalne zarade, zakon je predvideo da isplata bude u visini propisanoj za mesec u kome se vrši isplata.
Od minimalne zarade treba razlikovati pravo pripravnika na zaradu najmanje u visini 80 odsto osnovne zarade za poslove za koje je zaključio ugovor o radu. Takođe, u slučaju da dođe do prekida rada bez krivice i volje zaposlenog, njemu pripada naknada zarade najmanje u visini prosečne zarade u prethodna tri meseca, koja ne može biti manja od minimalne zarade i ne može se isplaćivati duže od 45 radnih dana u kalendarskoj godini.
Нема коментара:
Постави коментар